Stručnjaci za energetsku efikasnost procenjuju da bi uz odgovarajuće mere energetske efikasnosti Srbija mogla da uštedi 30-40% energije, koja se inače uvozi u sličnoj količini. Trenutno je nivo energetske efikasnosti u zemlji prilično nizak, jer je potrošnja električne energije po jedinici stambenog prostora u Srbiji oko 200 kWh, dok je u EU u proseku oko 140 kWh. Ipak, prisutan je trend rasta investicija, posebno u oblasti obnovljivih izvora energije.
Većinu potreba za električnom energijom u Srbiji zadovoljava domaća proizvodnja. Oko 70% električne energije u Srbiji proizvodi se iz uglja, a preostalih 30% dolazi iz hidroelektrana.
Nacionalna elektroprivreda EPS (Elektroprivreda Srbije) kontroliše sve glavne proizvodne kapacitete i snabdeva većinu korisnika, što je čini dominantnim igračem na srpskom tržištu električne energije. Pored upravljanja sa 99% ukupne proizvodnje električne energije, EPS obezbeđuje 97,25% potreba Srbije za električnom energijom.
Sa nalazištima lignita od ukupno 4,5 milijardi tona, Srbija poseduje značajne rezerve uglja. Dva primarna ugljena basena, Kolubarski i Kostolački, sadrže velike rezerve. Zavisna preduzeća EPS-a su zadužena za vlasništvo i upravljanje rudnicima uglja u Srbiji. Od sredine 1950-ih, zemlja je proizvodila male količine gasa i nafte, ali i dalje u velikoj meri zavisi od uvoza, prvenstveno iz Rusije.
Srbiju karakteriše i najveći instalirani hidroenergetski kapacitet u okruženju. U blizini granice sa Rumunijom, gde se nalaze hidroelektrane Đerdap 1 i 2 (kapaciteti od 2.116 MW i 540 MW), koncentrisano je više od dve trećine ovog kapaciteta. Ove hidroelektrane se podjednako dele sa Rumunijom.
Potencijal obnovljivih izvora energije
Studija izvodljivosti o potencijalu za proizvodnju vetra u Srbiji pokazala je da vetroparkovi sa godišnjom proizvodnjom od 2,3 TWh mogu ukupno da instaliraju 1.316 MW (brzina vetra iznad 5 m/s). Trenutno postoji manje od 500 MW instaliranih i iskorišćenih kapaciteta.
Vetroviti Košavski region, koji obuhvata Južni Banat i Istočnu Srbiju, istočne regione Kopaonika, Zlatibora i Peštera, kao i planinske prevoje na nadmorskim visinama iznad 800 metara, kao i slivove Dunava, Save i Morave, imaju najveći potencijal za energiju vetra u Srbiji.
U širem okviru, prema desetogodišnjem planu razvoja mreže ENTSOE-a, predviđa se da, bez većeg razvoja mreže, trenutni prenosni kapacitet u regionu Jugoistočne Srbije neće biti dovoljan do 2030. godine da bi se omogućio bezbedan i pouzdan prenos energije u i iz regiona.
Vraćajući se na lokalni nivo, bez sumnje su potrebna ulaganja, a inicijative su brojne na tom planu. Međutim, da bi se nove elektrane povezale sa industrijskim i komercijalnim potrošačima, kao i sa postojećim, biće neophodan veći razvoj prenosne i distributivne mreže.
Ukoliko ste zainteresovani za više informacija o samom regulatornom okviru, prilikama za subvencije, ili konkretnim prilikama za investicije u oblasti energetike (ili obnovljivih izvora specifično), možete nam se obratiti na office@ikonicstikovic.rs.
